Željela sam da mu kažem kako nikada neću zažaliti što sam ga voljela. Da ga na neki način i dalje volim – da ću ga možda zauvijek voljeti. Nikad neću zažaliti ništa što smo uradili zajedno, jer je ono što smo nas dvoje imali bilo posebno. Možda bi sve ispalo drugačije da smo bili deset…
Samo da pozovem taj broj. Da čujem glas za kojim toliko čeznem. Da zaplačem od sreće što si dobro, što voliš ponovo. Da spustim telefon i vratim se nazad, u mrak i tišinu. Onda zaplačem nad svojom sudbinom, jer ja ponovo nikada više neću voljeti.
Pretvaram se da sam jaka, pretvaram se da mi ne nedostaješ, pretvaram se da te ne volim. Pretvaram se pred drugim ljudima, pa čak i pred tobom. I, znaš šta? Dobro mi ide, niko ni ne primjećuje istinu. Dragi moj, šteta je što samu sebe ne mogu makar prevariti. Uvijek ću znati šta je prava…
Bio je to onaj pogled koji rješava sve. Jedan od onih u kojima se spoje i sudbina, i strast, i neka duboka bol što počiva u uglovima tamnih zenica. Nije trajalo ni tri sekunde. Ali ja i dalje pamtim kako su mi klecnula koljena i kako sam pomislila: “On je taj i ja sam njegova.”…
Jeste li ikada željeli nekome postaviti neko pitanje, ali niste, jer ste znali, da možda vaše srce i neće moći prihvatiti taj odgovor?
Kada imaš nekoga, kao što ja imam njega, kada zavoliš nekoga, kao ja njega, kada bi, za naizgled nebitnu osobu, dala sve, kada ti je teško kada je i njemu teško, kada si sretna što je on sretan, kada sretna si što ga uopće imaš, možda nemaš njegov zagrljaj onda kada ti je najpotrebniji, ali…
Ne krivim te za bol, sama sam izabrala da živim u iluzijama u kojima si savršen.
I prolaze ljudi i prolaze sati, al’ niko, baš niko da meni te vrati.
Možda je sretan, otkud znam? Odavno već njegov glas je samo dio najljepših uspomena, kao i njegovi zagrljaji, sjaj u očima i osmijeh koji me svaki put iznova podsjećao zašto baš on od milion drugih.
Nije bilo teško otići, okrenuti leđa, i ostaviti sve što smo imala za nama. Teško je bilo pogledati u oči i reći tu laž da te ne volim.